Usko­ro će sve­ča­no bi­ti otvo­re­na naj­po­zna­ti­ja ba­nja­luč­ka i jed­na od naj­ljep­ših dža­mi­ja na Bal­ka­nu, Fer­ha­di­ja. O ovom bi­se­ru oto­man­ske ar­hi­tek­tu­re ne tre­ba ov­dje tro­ši­ti pu­no ri­je­či.
Do­volj­no je re­ći da je grad­nju fi­na­nsi­rao Fer­hat-pa­ša So­ko­lo­vić, da je za­vr­še­na 1579. i da je bi­la uvr­šte­na u kul­tur­nu ba­šti­nu Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, a po­tom i na li­stu spo­me­ni­ka svjet­ske ba­šti­ne pri Une­sku. Od tog 16. vi­je­ka pre­ži­vje­la je sve ra­to­ve, car­stva i op­sa­de...
Bi­la je ži­va do 7. ma­ja 1993. ka­da je mi­ni­ra­na. Od de­to­na­ci­je, sta­kla i pro­zo­ri u kru­gu od ki­lo­me­tar po­pu­ca­la su kao čač­ka­li­ce. Ta­kav or­ga­ni­za­ci­o­ni po­du­hvat ni­je se mo­gao de­si­ti bez po­kro­vi­telj­stva ta­da­šnjih vla­sti gra­da Ba­nja­lu­ke, iste one vla­sti ko­ja je na­kon mi­ni­ra­nja ba­ge­ri­ma u pot­pu­no­sti sru­ši­la sim­bol gra­da.
Nje­ni osta­ci ba­če­ni su na de­po­ni­ju, a gdje bi dru­gdje?!
Isto­ri­ja na re­zer­vi
Čud­na vre­me­na. Pro­sje­čan Ba­nja­lu­ča­nin ko­ji se ro­dio i uz­ra­stao uz Fer­ha­di­ju, pro­šao je tog ju­tra po­red kr­ho­ti­na iste i ra­ci­o­na­li­zo­vao u svo­joj gla­vi. Je.i ga, bi­la je to '93., pa valj­da ni­je bi­lo ri­je­či o ne­ka­kvim srp­skim na­ci­o­na­li­sti­ma, ne­go o "na­šoj dje­či­ci", ko­ja je­su ma­lo po­di­vlja­la, ali “s pra­vom”. Jer, da ni­su sa pra­vom, ko­ji bi kli­nac, vla­sti u ime svih nas iz "srB­ske Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne", na­mje­sto fi­zič­ke za­šti­te i re­no­vi­ra­nja, do­kraj­čio ar­hi­tek­ton­ski bi­ser u ba­ger-ple­su i ostat­ke po­slao od Vr­ba­sa, Vr­ba­nje do de­po­ni­je, ka­ko bi se "ba­li­ja­ma za­tro sva­ki trag”.
Iz­gle­da je pro­sje­čan Ba­nja­lu­ča­nin mnio ka­ko je po­sve nor­mal­no ru­ši­ti bo­go­mo­lje onih “dru­gih”. Par go­di­na ka­sni­je, vi­dio je taj Ba­nja­lu­ča­nin da u Sa­ra­je­vu, Bi­ha­ću ili Ze­ni­ci ni­je bio ta­kav slu­čaj. Cr­kve, cr­kve­na dvo­ri­šta i re­li­kvi­je, bi­le su ma­hom ne­tak­nu­te.
Ka­ko je čud­no to tu­ma­če­nje isto­ri­je. U po­vi­je­snom kon­tek­stu, valj­da, tre­ba on­da pro­ma­tra­ti i is­tra­žne rad­nje "u ve­zi sa po­či­ni­o­ci­ma van­dal­skog ak­ta". Pr­vi lju­di ta­da­šnjeg MUP-a Mi­ćo Sta­ni­šić, rat­ni mi­ni­star po­li­ci­je Re­pu­bli­ke Srp­ske, i Sto­jan Žu­plja­nin, rat­ni na­čel­nik Cen­tra slu­žbe bez­bjed­no­sti u Ba­nja­lu­ci, za­vr­ši­li su kao pre­su­đe­ni rat­ni zlo­čin­ci, pa je ra­zu­mlji­vo što je po­tje­ra za van­da­li­ma bi­la far­sič­na bu­da­la­šti­na.
Ali, i na­kon us­po­sta­vlja­nja mi­ra, onog Dej­ton­skog, ni­šta, ama baš ni­šta ni­su ura­di­le ni no­vo­pe­če­ne vla­sti, e, da bi ko­nač­no svi mi sa­zna­li ko nas to za­va­di u Ba­nja­lu­ci. Ko nam to di­že u va­zduh Fer­ha­di­ju?
Osim, kr­va­vog, pr­vog po­sta­vlja­nja ka­men-te­melj­ca za ob­no­vu dža­mi­je 2001. ka­da je po­gi­nuo je­dan vjer­nik Bo­šnjak od stra­ne srp­skih na­ci­o­na­li­sta, pam­ti Fer­ha­di­ja sa­mo zlo­hu­dost oko se­be. Tre­ba pod­sje­ti­ti- po­lu­dje­la i na­ci­o­na­li­zmom dro­gi­ra­na svje­ti­na, ka­me­no­va­la je auto­bu­se s mu­sli­man­skim vjer­ni­ci­ma. Na­smrt je, ta ru­lja, pre­tu­kla Mu­ra­ta Ba­di­ća iz Ca­zi­na ko­ji je do­šao na po­la­ga­nje ka­me­na te­melj­ca. Ta ru­lja je po­ka­za­la ka­ko Ba­nja­lu­ka gle­da na Fer­ha­di­ju osam go­di­na na­kon nje­nog ubi­stva. I ni­šta.
Ži­vot je te­kao mu­ča­lji­vo da­lje.
Za­pra­vo, bi­lo je to­li­ko mu­ča­lji­vo, da je dru­gi po­ku­šaj po­la­ga­nja ka­men-te­melj­ca 2004. bio iz­ve­den u pot­pu­noj ano­nim­no­sti, ali sa tri pu­ta vi­še po­li­ci­je ne­go pr­vi put. Po­li­cij­ska ano­nim­nost.
Osta­će Fe­ha­di­ja ta­ko, osim po­di­za­nja iz pe­pe­la, upam­će­na i po tri ka­me­na te­melj­ca. Pr­vi onaj iz 1579, dru­gi 2001. i tre­ći 2004.
Ot­ko­če­na re­al­nost
A, od­i­stin­ski, sve ovo vri­je­me od 1993. pa do da­nas Ba­nja­lu­ka ži­vi jed­nu si­mu­li­ra­nu pa­ra­rel­nost. Si­mu­li­ra­nu, ali do­bro ušu­ška­nu i od istin­ske zbi­lje sklo­nje­nu. Ži­vi Ba­nja­lu­ka svo­ju '93. Na­vi­jek, ove 23 go­di­ne po "Baj­noj Lu­ci", sa osmi­je­hom i ne­ka­kvom bo­le­snom no­stal­gi­jom se sje­ti ra­di­kal­na ma­sa tih eks­plo­zi­ja, kad su “na­ši" i zva­nič­no re­kli “nji­ho­vi­ma" gdje im je mje­sto.
Ži­vi Ba­nja­lu­ka jed­nu ve­li­ku laž, laž ba­zi­ra­nu na po­ri­ca­nju či­nje­ni­ce ka­ko je vlast is­ko­ri­sti­la ljud­ski šljam i po­ku­ša­la ubi­ti Fer­ha­di­ju.
Za to vri­je­me po­li­tič­ke oli­gar­hi­je, ma­lo su se umi­le, pa smo na­mje­sto Ka­ra­dži­ća do­bi­li Do­di­ka. Ko­ji do­du­še, ne­će na­re­di­ti po­nov­no ru­še­nje Fer­ha­di­je, jer ne mo­že, ali fi­no do­li­je­va go­ri­vo u ge­ne­ra­tor, ko­ji na­vi­jek istu '93. kur­bla i ni­ka­ko da pre­zup­či.
Mr­mo­ti is­pred
dža­mi­je
I do­ći će tog 7. ma­ja na sve­ča­no otva­ra­nje Re­džep Ta­ip Er­do­gan, Ah­met Da­vu­to­glu, Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić, Alek­san­dar Vu­čić... Ma, bi­će ci­je­li bal­kan­ski po­li­tič­ki džet-set. Pu­šta­će se go­lu­bo­vi mi­ra, igra­će se dje­ca ba­lo­ni­ma. Sa­mo fa­li pje­smi­ca-Mir, mir, mir, ni­ko ni­je kriv!
Ma, dal’ je mo­gu­će da ni­ko ni­je kriv???
Jer, ako ni­ko ni­ka­da ni­je kriv, on­da smo kri­vi svi. A kri­vi smo što mu­ča­lji­vo s kriv­ci­ma ži­vi­mo, što ni­ka­ko da upe­ri­mo prst i odvo­ji­mo kriv­ca od nas i što jed­nom za svag­da ne ka­že­mo- NE, ni­su Fer­ha­di­ju ru­ši­li Sr­bi, ne­go ti i ti idi­o­ti, ime­nom i pre­zi­me­nom. Na­mje­sto to­ga, Ba­nja­lu­ka, na­vi­jek u '93. mu­či, kao di­je­te po­sli­je pi­jan­ke ko­je ne že­li pri­zna­ti ro­di­te­lji­ma gdje i ka­ko se na­ro­lja­lo.
Na­mje­sto to­ga, ve­lim, na­mje­sto od­i­stin­skog mi­ra i po­mi­re­nja, po­li­ci­ja će ima­ti du­ple dnev­ni­ce, a po­li­ti­ča­ri, s osmi­je­si­ma u uglo­vi­ma usa­na, mo­ći će sa­mo ami­no­va­ti ve­li­ke pro­jek­te se­pa­ra­ci­je i de­struk­ci­je ko­je je ne­ko u ime nji­ho­vih ide­o­lo­gi­ja ura­dio, a ko­ji su uspje­li da ih odr­že na vla­sti sve ove de­ce­ni­je.
Sa ko­je stra­ne kor­do­na ćeš bi­ti ti, ni­je re­to­rič­ko, ne­go ci­vi­li­za­cij­sko, vre­men­sko pi­ta­nje? Ho­ćeš li ča­mi­ti u svo­joj kap­su­li­ci di­zaj­ni­ra­noj po že­lji sa­ra­jev­skog psi­hi­ja­tra Ka­ra­dži­ća iz '93 ili ćeš is­tu­pi­ti u re­al­nost i bar na taj dan, od­lo­ži­ti štit srB­stva i bi­ti čo­vjek?
Bu­di čo­vjek! Na­mje­sto ka­me­na po­ne­si cvi­jet. Ili ne­moj ni­šta. Li­je­pa ri­ječ, li­je­pa že­lja su do­volj­ne. Po­ne­kad je i ću­ta­nje kul­tur­ni­je od bes­pri­zor­nog ži­vo­tinj­skog na­ci­o­na­li­stič­kog ur­li­ka­nja. Upam­ti, ne po­sma­tra­ju te sa­mo ka­me­re po­li­cij­skih slu­žbe­ni­ka. Gle­da te lje­po­ti­ca, sta­ra pet vje­ko­va.
Bu­di čo­vjek! www.bu­ka.com
Autor: Dra­gan Bur­sać